Tensioni e scontri – Conseguenza delle strategie occidentali

Dettagli

Scritto da Forum Belgrado Italia

Intervento alla conferenza internazionale “Yalta, Potsdam, Helsinki, Beograd: In ricerca dell’ordine mondiale sicuro, Belgrado, 24, 25 Novembre 2015.

 Settant’anni dopo la conferenza degli alleati a Yalta e Potsdam e quarant’anni dopo l’approvazione della Carta di Helsinki i rapporti internazionali sono entrati in un periodo di profondi cambiamenti. È finito il periodo dei rapporti bipolari e unipolari a livello mondiale. Non è più possibile tornare ai vecchi concetti. L’ordine mondiale sta diventando multipolare.

Il processo di multipolarità non si svolge facilmente ma non si può fermare. Sono particolarmente preoccupanti le aspirazioni di mantenere ad ogni costo, inclusa la forza militare, il dominio e il privilegio, sancire il diritto all’eccezionalità, interventi globali ed espansione militare verso l’est. La politica della forza con la quale l’occidente, con a capo gli USA, tende a mantenere i privilegi ed a controllare le ricchezze del pianeta, ha causato instabilità, conflitti e la distruzione di molti paesi e società. I centri di potenza occidentali che sono portatori di tale politica totalitaria sono responsabili per l’instabilità e le tensioni drammatiche nei rapporti a livello globale che possono portare conseguenze catastrofiche per l’umanità.

Le prime vittime di tale politica nel passato recente sono state due Jugoslavie – l’una sfasciata, causando guerre civili all’inizio degli anni ’90 di secolo scorso e l’altra distrutta durante l’aggressione illegale della NATO nel 1999. Così i Balcani sono diventati una zona di prolungata instabilità. Con la revisione della storia “in vivo” sotto il patrocinio dell’occidente, sono stati creati alcuni staterelli che difficilmente possono svilupparsi autonomamente ed essere indipendenti. La creazione forzata di frontiere nuove violando i principi fondamentali della Carta di Helsinki è ancora nel corso. La prova è l’usurpazione della regione del Kosovo e Metohija e il rilancio dei piani per creare la cosiddetta Grande Albania. La vittima più grande della strategia distruttiva degli USA e dell’occidente nei Balcani è il popolo serbo sottomesso al controllo di regimi servili. Paradossalmente, la frammentazione della nazione serba da una parte e in parallelo la creazione di altre nazioni d’altra parte, è interpretata dall’occidente come un contributo alla pace e stabilità e rispetto degli standard europei e democratici!

La questione nazionale serba non è solo sollevata ma anche peggiorata con la frammentazione e mancanza dei diritti. È difficile che questa situazione creata con la forza sia nell’interesse

di pace e stabilità. Si tratta chiaramente delle aspirazioni geopolitiche, degli interessi imperialistici e di nient’altro.

Che sia così viene confermato da frammentazioni analoghe di una serie di altri paesi sovrani e delle nazioni in varie parti del mondo. I potenti centri occidentali, in ogni caso non rinunceranno alla strategia di “ricostruzione territoriale” dei paesi sovrani con attacchi armati, “rivoluzioni colorate” ed altri metodi inammissibili – in Sud America, Africa e Asia. Al separatismo in Europa basta come incoraggiamento anche solo l’approvazione di secessione unilaterale di Kosovo e Metohija.

La politica di dominio, espansione militare e interventi al livello globale in flagrante violazione del diritto internazionale ha portato alla mancanza di fiducia, a divisioni, ad una retorica da guerra fredda. L’Europa è coperta da una rete di basi militari straniere, dalle forze per interventi immediati, dagli “schermi antimissili”, dalle pattuglie aeree dal Baltico fino all’Anatolia. Oggi in Europa ci sono più basi militari straniere, bombardieri e bombe nucleari che nel periodo di massima tensione della guerra fredda. Ci chiediamo: perchè tutto questo?

È l’ultimo momento utile per fermare queste tendenze pericolose e quasi drammatico aumento delle tensioni che sempre di più compromettono sicurezza, pace, convivenza e rapporti normali. Invitiamo al dialogo e partneriato nella risoluzione di tutti i problemi prima che si perda il controllo dei rapporti drammatici. Il comportamento autoritario nel palcoscenico internazionale, l’espansione militare e i doppi standard devono essere sostituiti dal rispetto reciproco, dal dialogo e dai compromessi. Buonsenso, responsabilità politica e disponibilità ai compromessi sono necessari più che mai.

Una Serbia e una Belgrado militarmente neutrali sono il sito giusto per promozione del dialogo democratico e dei pari diritti sugli argomenti più importanti di sicurezza e collaborazione. Belgrado è stata vittima di aggressioni, occupazioni e terribili distruzioni più spesso di altre capitali d’Europa. Tale fatto rappresenta il suo diritto morale e l’impegno ad essere promotore del dialogo, comprensione e ricostruzione di fiducia. D’altra parte, a Belgrado è nato il movimento dei paesi non allineati, il gruppo più numeroso dopo le Nazioni Unite a favore della libertà dei paesi sotto colonialismo, della democrazia nelle Nazioni Unite e della codificazione di diritto internazionale.

Belgrado è stata a capofila dei paesi neutrali e non allineati d’Europa – Cipro, Malta, SFRJ, Austria, Finlandia, Svezia, Svizzera – che sono stati promotori della Carta di Helsinki. Questa Carta basata sugli accordi ottenuti a Yalta e Potsdam, sui risultati della II guerra mondiale e sulla Carta delle Nazioni Unite rappresenta il risultato storico e la strada per le iniziative nuove per garantire un’uguale sicurezza a tutti i paesi, aldilà della superficie, del numero di cittadini e della forza economica o militare. Per il suo contributo al processo di sicurezza e ai rapporti di collaborazione Belgrado è stata ricambiata con la scelta di ospitare nel 1977 la prima Conferenza dell’OSCE dopo Helsinki.

La sicurezza e la stabilità in Europa sono legate alla sicurezza e stabilità nelle regioni limitrofe, nel Mediterraneo e nel mondo. Perciò la sicurezza e la stabilità permanente in Europa non possono essere garantite se non sono collegate con sicurezza e stabilità nel Medio Oriente, Asia, Nord Africa (Magreb) e in generale in tutta Africa. 

La fine della guerra in Siria ha estrema importanza non solo per i popoli della regione ma anche per l’Europa. Contemporaneamente, sono necessarie iniziative per la ricostruzione degli stati distrutti come Afganistan, Irak, Yemen, Somalia, Libia ed altri. L’Europa come gli altri paesi ricchi del mondo dovrebbero sostenere ricostruzione economica e sociale di questi paesi. Se non l’unica, ciò è una condizione molto importante per fermare immigrazioni di profughi di guerra oppure causate dalla povertà che pesa sull’Europa, particolarmente sull’Unione Europea che ha serie difficoltà anche senza queste immigrazioni.

Dopo tutti gli eventi tragici e le missioni di pace dell’OSCE e dell’ONU dall’inizio degli anni ’90 del secolo scorso fino ad oggi, non si sono normalizzati tutti i rapporti nei Balcani nè abbiamo stabilità. Secondo noi, il motivo principale è che i Balcani, nonostante siano la culla della civiltà e della democrazia europea, non sono stati mai in realtà una parte integrante d’Europa, con pari diritti. È l’ultimo momento utile per cambiare la posizione tradizionale e discriminatoria dei centri potenti occidentali sui Balcani come l’intestino cieco, deposito di tecnologie arretrate o di un territorio per tragici giochi geopolitici e sperimentazioni.

Tenendo presente il sito dove viene tenuta la nostra Conferenza e lo sviluppo preoccupante nei Balcani (frequenti attacchi terroristici, instabilità in Macedonia, Montenegro, ricatti sempre più forti dell’Occidente verso la Serbia, le pressioni per le revisioni dell’Accordo di Deyton e per l’unificazione in Bosnia Erzegovina), noi avvertiamo e invitiamo i responsabili a cessare la politica del diktat e del ricatto, a non peggiorare la situazione e a non accendere le tensioni. È molto importante appoggiare il rispetto dell’Accordo di Deyton sulla pace in Bosnia Erzegovina come pure quello della Risoluzione del Consiglio di sicurezza 1244 (1999), sullo status della regione Kosovo Metohija e dei documenti internazionali legali.

I profughi e gli immigrati sono una conseguenza degli scontri politici e militari, delle dottrine non accettabili, dei saccheggi coloniali per secoli, dell’avidità e di futuro senza certezza. Questo problema non può essere risolto costruendo recinti o mura, con le pattuglie di polizia o militari oppure con enormi centri collettivi e tanto meno facendo riferimento a Dublino o a cosiddetti accordi di riammissione.

Il presupposto immancabile per ottenere successo nella lotta contro i terroristi è fermare ogni tipo di appoggio diretto o nascosto al cosiddetto Stato islamico, fermare finanziamento, formazione e armamento delle organizzazioni dei terroristi.

Tenere una posizione uguale verso il terrorismo e i terroristi, senza distinzioni tra i “nostri” ed i “loro”, è altresì un presupposto per il successo nella lotta.

Lo sviluppo sociale ed economico dei paesi di origine del terrorismo e dell’emigrazione, inclusi i piani per la ricostruzione, formazione e occupazione dei giovani deve altresì diventare parte integrante di una strategia globale della comunità internazionale nella lotta contro il terrorismo.

Non è il momento giusto per organizzare una Conferenza al livello mondiale sulla lotta contro il terrorismo con l’obiettivo di mettere in atto l’organizzazione e portare a termine l’adozione di un Documento internazionale sotto il patrocinio dell’ONU sulla lotta contro il terrorismo?

Da Helsinki 1975 fino a Belgrado 2015 sono successi grossi cambiamenti nei rapporti globali. Quando è stata fondata, l’OSCE aveva 35 membri, oggi ce ne sono 57. In 40 anni l’OSCE ha avuto esperienze positive ma anche numerose negative. All’inizio degli anni ’90 l’OSCE ha violato il sistema del consenso e per quanto riguarda la Yugoslavia ha emesso u a decisione pericolosa “ad hoc” senza precedenti secondo il modello del “consenso meno uno”. Alla fine del 1998 e agli inizi del 1999 l’OSCE si è lasciata manipolare durante la Missione per la verifica nel Kosovo. Invece di costituire una Missione civile per la verifica dell’attuazione dell’accordo del 13 ottobre 1998, tale Missione di 1300 persone era in primis costituita dalle persone del servizio d’informazione dell’esercito e della polizia, che hanno appoggiato la ricostruzione e l’abilitazione dell’organizzazione terroristica UCK, messa in rotta durante le operazioni antiterroristiche delle forze di sicurezza serbe. Questa Missione aveva come rappresentante l’americano Wolker, che ha preparato l’aggressione della NATO, pianificata molto prima della Missione stessa. Durante l’aggressione, l’aviazione NATO ha usato l’UCK come alleato di terra.

Oggi l’OSCE fronteggia nuove sfide. Ci sono dei motivi per riflettere seriamente sulla Carta dell’OSCE in cui sarebbero elaborati gli obiettivi, organizzazione e metodi di lavoro e adeguati alle esperienze acquisite, ai cambiamenti riscontrati e alle nuove sfide.

La sicurezza non è privilegio dei potenti e grandi nè dei membri dei club esclusivi, ma un pari diritto di tutti i popoli e stati, aldilà del loro territorio o della loro forza militare o economica. Perciò i nostri sforzi devono essere indirizzati verso la costruzione e il miglioramento del sistema che potrà garantire uguale sicurezza a tutti gli stati e popoli.

Traduzione di Rajka V. Per Forum Belgrado Italia

Живадин Јовановић, Београдски форум за свет равноправних

             ЗАОШТРАВАЊЕ И СУКОБИ –  ПОСЛЕДИЦА СТРАТЕГИЈЕ ЗАПАДА[1]                                              

Седамдесет година после савезничких конференција на Јалти и у Потсдаму и 40 година од усвајања Завршног документа из Хелсинкија међународни односи ушли су у период дубоких промена. Завршени су периоди биполарног и униполарног уређивања светских односа. Враћање на старе концепте више није могуће. Светски поредак постаје мултиполаран.

Процес мултиполаризације не тече лако, али се не може зауставити. Посебно забрињавају тежње да се по сваку цену, укључујући примену војне силе, сачувају доминација и привилегије, да се озакони право на изузетност, глобални интервенционизам и војна експанзија на Исток. Политика силе којом Запад, на челу са САД, тежи да очува привилегије и стави под контролу богатства планете довела је до дестабилизације, конфликата и разарања многих држава и друштава.  Западни центри моћи, носиоци такве тоталитаристичке политике, носе одговорност за дестабилизацију и драматично заоштравање глобалних односа који прете катастрофалним последицама по човечанство.

Прве жртве такве  политике у недавној прошлости биле су две Југославије – једна која је разбијена изазивањем грађанских ратова почетком 90-их година прошлог века и друга која је разорена током илегалне агресије НАТО 1999. Тиме је Балкан претворен у зону дуготрајне нестабилности. Ревизијом историје «in vivo» под окриљем Запада, створено је више државица, које тешко да имајубило какве могућности за самостлни развој и независност. Насилно исцртавање нових грница кршењем основних принципа Хелсиншког документа, није завршено. Доказ томе је отимање покрајине Косово и Метохија од Србије и оживљавање планова о стварању тзв. велике Албаније. Највећа жртва деструктивне стратегије САД и Запада на Балкану је српски народ који је разбијен, обесправљен и стављен под контролу вазалских режима. Парадоксално је да Запад паралелно фрагментисање српске нације, на једној и (ре)интеграцију других нација, на другој страни, истовремено проглашава као допринос миру и стабилности, поштовању европских и демократских стандарда!  Српско национално питање, не само да је отворено, већ је разбијањем и обесправљивањем српског народа, даље погоршно. Тешко да је то силом наметнуто стање у интересу мира и стабилности. Реч је, дакако, о геополитичком инжењерингу, о империјалним интересима и ни о чему другом.

Да је тако потврђују слична разбијања низа других суверених држава и нација у различитим деловима света. Западни центри моћи, по свему судећи, неће ускоро одустати од стратегије «територијалног преуређивања» суверених држава оружним нападима, «обојеним револуцијама» и другим недопустивим методама – у Јужној Америци, Африци и Азији.  Сепаратизму у Европи довољна је подршка и само признавање једнострано проглашене независности Косова и Метохије.

Политика доминације, војне експанзије и глоблног интервенционизма, уз најгрубље кршење међународног права, довела је до продубљивања неповерења, подела, хладноратовске реторике и конфронтације. Европа је премрежена страним војним базама, снагама за брзе интервенције, «антиракетним штитовима», «ротирајућим командама», ваздушним «патролама» од Балтика до Анадолије.  У Европи је данас више стрних војних база, бомбрдера и нуклеарних бомби него у време врхунца хладног рата. Чему све то, питамо се?

Крајње је време да се пресеку и зауставе опасни трендови и готово дрматични раст тензија који сваким даном све више угрожавају безбедност, мир, коегзистенцију и нормлне односе. Позивамо на отвореност, дијалог и партнерство у решавању свих проблема пре него што би се драматично погоршање измакло свакој контроли. Аутопритарно понашање на међународној сцени, војна експанзија и двоструки стандарди морају уступити место међусобном уважавању, дијалогу и компромисима.

Разум, политичка одговорност и спремност на компромисе потребнији су данас него икада.

Војно неутрлчна Србија и Београд су право место за покретање демократског, равноправног дијалога о  најважнијим питањима безбедности и сарадње. Много чешће него друге престонице Европе, Београд је био жртва агресија, окупација и најстрашнијих разарања. То му даје морално право и обавезује га да буде покретач дијалога, споразумевања и врћања поверења. С друге стране, Београд је родно место Покрета несврстаних земаља, најшире међународне групације после Уједињених нација, која има огромне заслуге за слободу колнијализованих народа, демократизацију Уједињених нација и кодификацију међународног права.

Београда је био лидер групације неутралних и несврстаних земаља Европе - Кипар, Малта, СФРЈ, Аустрија, Финска, Шведска, Швајцарска - које су биле покретачка снага за постизање консенсуса о Хелсиншком завршном документу. Тај докуменат, ослоњен на договоре у Јалти и Потсдаму, на резултате Другог светског рата и Повељу Уједињених нација, представља историјско достигнуће, међаш за нових иницијатива усмерених ка осигурању једнаке безбедности за све земље без обзира на њихово пространство, број стновништва, економску или војну моћ. За свој допринос процесу европске безбедности и сарадње Београду је узвраћено тако што је 1977. био домаћин прве Конференција КЕБС-а после Хелсинкија.

Безбедност и стабилност у Европи неодвојива је од безбедности и стабилности у суседним регионима, на Медитерану и у свету. Због тога се трајна безбедност и стабилност у Европи не могу осигурати ако се не повежу са безбедношћу и стабилношћу на Блиском Истоку, у Азији, Северној Африци (Магребу) и уопште у Африци.

Окончавање рата у Сирији, има прворазредни значај не само за народе региона већ и за Европу. Паралелно, неопходне су иницијативе за обнову  функционалности разорених држава и друштава као што су Авганистан, Ирак, Јемен, Сомалија, Либија и друге. Од Европе, као и других богатих делова света, очекује се да подрже и економско социјалну обнову тих земаља. Ако није једини, то је свакако веома важан услов за заустављање избегличке и економске сеобе народа која додатно оптерећује Европу, посебно Европску унију која је и без тога суочена са озбиљним тешкоћама.

После свих трагичних дешавања и ОЕБС и УН мировних мисија од почетка 90-их година прошлог века до данас, сви односи на Балкану нису нормализовани, нити је Балкан стбилан. Основни узрок томе је, по нашем мишљењу, то што Балкан, иако колевка европске цивилизације и демократије, никада у стварности није прихваћен као равноправни и интегрални део Европе. Крајње је време да се напусти традиционални, дискриминаторски прилаз западних центара моћи Балкану као слепом цреву, одлагалишту за старе технологије или терену за трагичне геополитичке игре и експерименте. 

С обзиром на место одржавања наше Конференције, као и с обзиром на забрињавајући развој на Балкану (учестали терористички напади, нестабилност у Македонији, Црној Гори, појачавање уцена Запада према Србији, притисци за ревизију Дејтона и унитризацију у БиХ), имамо разлога да упозоримо и позовемо одговорне да прекину са политиком диктат и уцена, да не погоршавају стање и не подижу тензије. Веома је важно да подржимо   поштовање Дејтонског споразума о миру у БиХ, као и резолуције Савета безбедности 1244 (1999.) о статусу покрајине Косово и Метохија као међународно-правних докумената трајног карактера.

Избеглице и емигрнти су одраз политичких и војних сукоба, неприхватљивих доктрина, вековног колонијлног плјачкања, грамзивости и неизвесне будућности. Овај проблем не може се решити подизањем никаквих зидова или ограда, полицијским и војним патролама или мамутским сабирним центрима, још мање позивањем на Даблин, или на такозване споразуме о реадмисији.

Обустављање сваке, директне или прикривене подршке тзв. ИД, прекид финансирања, обуке и наоружавања терористичких  организација неизоставна је предпоставка успеха у борби против тероризма.

Једнаки стандарди према тероризму и терористима без деобе на «наше» и «њихове», на терористе и «борце за слободу и људска прва», такође су важн услов за преокрет ка стварној борби и успеху.

          Социо-економски развој земаља порекла тероризма и емиграције, укључујући и планове за реконструкцију, образовање и запошљавање младих, мора такође, постати интегрални део глобалне стратегије међународне заједнице у борби против тероризма.

Није ли прави тренутак за сазивања Светске конференције о борби против тероризма са циљем да се успостави организација и временски оквир за усвајање Светске конвенције о спречавању злочина тероризма, под окриљем Уједињених нација?

Од Хесинкија 1975 до Београда 2015. десиле су се дубоке промене у глоблним односима. Када је основан КЕБС (ОЕБС) имао је 35 чланица, данас их има 57. Током 40 година рада ОЕБС је стекао позитивна, али и бројна негативна искуства. Почетком 90-тих ОЕБС је погазио начело консенсуса и по питању Југославије направио опасан преседан доневши по „ад хок“ одлуку по моделу „консенсус минус један“. Крјем 1998. и почетком 1999. Гопдине ОЕБС је допустио да буде злоупотребљен током Мисије за верификацију на Косову – КВМ. Уместо цивилне мисије за верификацију спровођења договора од 13. октобра 1998. Мисија од око 1.300 чланова, била је састављена превасходно од пресвучених војних и полицијских обавештјаца, а одиграла је улогу подршке обнављању и оспособљавању терористичке ОВК разбијене током антитерористичке акције снага безбедности Србије. На челу са америчким представником Вокером, КВМ је одиграла улогу у припремама агресије НАТО планиране много пре распоређивања верификатора. Током агресије авиација НАТО користила је тзв. ОВК као савезника на земљи.

Данас се ОЕБС суочава с огромним новим изазовима. Има рзлога да се озбиљно размисли о изради и доношењу Повеље ОЕБС-а којом би се циљеви, организација и метод рада даље разрадили, прилагодили стеченим искуствима, насталим променама и новим изазовима.

Безбедност није привилегија, моћних и великих, нити члнова ексклузивних клубова, већ једнако право свих народа и држава, без обзира на њихову величину, војну или економску моћ. Зато наши напори треба да буду усмерени ка изградњи и унапређивању таквог система који ће гарантовати једнаку безбедност свих земаља и народа.

• < Prec
• Succ >