Ancora una sofferenza nella triste Pristina
- Dettagli
- Scritto da Radmila Todic-Vulicevic
Mica Drmoncic andava tutti i giorni al lavoro da Pristina a Gracanica in bicicletta.
23.04.2016 ore 08.15
Pristina-Veternik (foto panoramica)
Se partiamo dal presupposto che tutti siamo buoni, noi che abbiamo vissuto e amato Pristina, il migliore tra di noi era Miomir- Mica Drmoncic. Se presupponiamo che siamo più o meno delle cattive persone, lui era buono lo stesso. Non si poteva comparare con nessuno perché semplicemente era speciale.
Quando ce ne andammo tutti da Pristina, la famiglia di Borisav – Bore Drmoncic, ex internato, rimase nella propria casa con la promessa che mai l’avrebbe lasciata o venduta.
Potevano pur stranirsi di una così forte decisione, alla quale i Drmoncic sono rimasti fedeli, alcuni criticavano, altri minacciavano, altri ancora li importunavano offrendo somme che loro non desideravano nemmeno ricordare.
Diciassette anni non sono pochi. Per alcuni mesi rimanevano senza elettricità né telefono. La facciata della loro casa è tutta “lapidata/piena di lividi” a causa delle sassate che vi volavano addosso giorno e notte.
Dal medico non ci potevano andare. Andavano a volte a Gracanica camminando anche per alcuni chilometri. Altre volte arrivava l’ambulanza da Gracanica. Altre volte ancora non potevano nemmeno uscire di casa perché la porta d’ingresso gli era stata chiusa con calcinaci e malta.
I Drumoncic non si lamentavano. Mantenevano la dignità e sopportavano stando in piedi tutto quello che succedeva loro, e non vi è fine alla lista di tutte le disgrazie subite. Le tapparelle sempre abbassate parlano di più di un qualsiasi buio.
Quando sono stati cambiati i nomi delle vie, Mica non ha permesso di togliere la scritta dalla sua casa. Così tutt’oggi è appesa l’iscrizione in cirillico “via Kozaracka”. Quando gli scavavano sotto il muretto della casa, lui lo rimetteva a posto. Quando la ruspa ha cominciato a rompersi, quelli che ci lavoravano presero paura. I vicini più vecchi sussurravano che questo è un avvertimento e un peccato. (nota: l’autrice intende che la ruspa di coloro che intendevano causargli danno si ruppe e ciò venne visto come avvertimento “divino” dai vicini più anziani)
Drmoncic non odiavano quelli che li perseguitavano. Non rispondevano alle offese e non hanno mai parlato (male) di nessuno. Guardavano la loro giornata sotto le tapparelle chiuse.
Mica andava tutti i giorni al lavoro da Pristina a Gracanica in bicicletta. Quelli che sanno com’è Veternik, la collina ripida che scende verso la città, sapranno che sarà stata una grande impresa tutti i giorni andare in bicicletta su e giù due volte al giorno. Degli altri pericoli che gli capitavano lui non parlava. Perché non si arrendeva.
Tre anni fa è morto padre Bora, ex internato di Mauthausen, non era passato nemmeno un anno da quando inaspettatamente è morta Milijana, figlia di Bora. Lei non è potuta essere seppellita accanto al padre perché quella parte di cimitero era stata sommersa dal rovo perciò fu impossibile avvicinarsi. Di questi funerali e delle vite di questi martiri, abbiamo scritto allora quando li abbiamo seppelliti.
E Mica? Mica Drmoncic ha perso la vita difendendo la promessa fatta al padre. Quanto più con il tempo lo pressavano gli “acquirenti di casa” lui con la bicicletta trovava sempre le strade, a volte più lunghe, a volte più vicine per non dover spiegare sempre a tutti che la casa di suo padre non è in vendita.
Una decina di giorni fa, ha preso la biciletta ‘’poni‘’ (Ponika, modello di bici) per poter scendere più facilmente le stradine secondarie del quartiere Ajvalija e raggiungere in fretta la vecchia madre e il fratello malato dei quali si prendeva cura. Invece di arrivare al solito orario è arrivata la chiamata dalla polizia. ‘’Ha sbattuto contro il muro, è in ospedale.’’
Trauma cranico, sversamento di sangue nel cervello, ematomi, coma. I medici di Pristina come anche quelli di Belgrado non hanno mai visto un caso così per una ‘’caduta dalla bicicletta per i bambini’’. La famiglia è sotto shock, ha sperato, ha combattuto, ha pregato per la sua vita/perché vivesse fino a qualche giorno fa. Però, la moglie Djurdja ringrazia tutti coloro che si sono impegnati per salvargli la vita.
Non c’è una condanna. Chi condannare senza sbagliare? La giustizia è lenta però raggiungibile. La sofferenza ne resta a testimonianza. Silenzio a Gracanica, silenzio nella piccola Pristina dalla decina di anime.
Poetessa, vive a Gracanica. Traduzione di Jelena B. per SOS Yugoslavia-SOS Kososvo Methoija
Још једна туга у тужној Приштини
Мића Дрмончић је сваког дана долазио на посао из Приштине у Грачаницу – бициклом
Аутор: Радмила Тодић-Вулићевићсубота, 23.04.2016. у 08:15
Приштина – Ветерник (Фото Панорамио)
Ако пођемо од претпоставке да смо сви добри, ми који смо живели и волели Приштину, најбољи међу нама био је Миомир – Mића Дрмончић. Ако претпоставимо да смо мање-више лоши људи – он је једнако био добар. Није се могао упоредити ни са ким другим, јер је просто био посебан.
Када смо сви отишли из Приштине, породица Борисава – Боре Дрмончића, бившег логораша, остала је у својој кући са чврстим заветом да је никада не напусти и не прода.
Многи су се чудили тако тврдој одлуци којој су Дрмончићи остајали доследни. Неки су осуђивали, неки су претили, други пак досађивали нудећи суме које они нису желели нити да упамте... Породично огњиште за њих је било светиња.
Седамнаест година није мало. По неколико месеци остајали су без струје и без телефона. Фасада куће је сва „изубијана“ каменицама које су даноноћно летеле.
Код лекара нису могли. Долазили су у Грачаницу некада пешачећи и по неколико километара. Други пут је стизала хитна помоћ из Грачанице. Некада нису могли ни да изађу из куће јер им је улаз био затрпан шутом и малтером...
Дрмончићи се нису жалили. Чували су достојанство и подносили стоички све што их је сналазило, а набрајању невоља не би било краја. Увек спуштене ролетне говоре више од сваке таме.
Када су измењени називи улица, Мића није дозволио да скину таблу са његове куће. Тако и данас стоји ћирилични натпис: „Улица козарачка“. Кад су им поткопавали ограду, он ју је поправљао. Када је багер почео да се ломи, они који су то радили уплашили су се. Старије комшије су шапутале да је то опомена и грехота.
Дрмончићи нису мрзели оне који су их прогањали. Нису одговарали на увреде. И нису говорили никада ни за кога ништа. Гледали су у свој тескобни дан под ролетнама.
Мића је сваког дана долазио на посао из Приштине у Грачаницу – бициклом. Они који знају како је Ветерник стрмо брдо које се спушта ка граду, знаће како је то био велики подвиг свакога дана бициклом узбрдо-низбрдо по два пута дневно. О другим опасностима које су га сусретале он није причао. Зато што није одустајао.
Пре три године умро је отац Бора, бивши логораш Маутхаузена. Још се није навршила година како је изненада преминула Милијана, Борина кћи. Она није могла бити сахрањена поред оца јер је тај део гробља толико зарастао у коров да је било немогуће прићи. О сахранама и животу ових мученика писали смо тада када смо их сахрањивали.
А Мића? Мића Дрмончић је изгубио живот бранећи завет свога оца. Како су га с временом све више салетали „купци за кућу“ он је бициклом проналазио путеве, некад около, некад прече, не би ли морао баш свакоме да даје одговор да кућа његовог оца није на продају.
Пре десетак дана, узео је „пони” бицикл да би се лакше спуштао споредним улицама насеља Ајвалија и тако брже стигао код старе мајке и болесног брата о којима је бринуо. Уместо да стигне у време када је обично стизао, стигао је позив полиције. „Ударио је бициклом у зид, у болници је.“
Прсла лобања, крварења на мозгу, хематоми, кома. Лекари у Приштини као и они у Београду, у својој пракси нису видели такав случај „пада са дечјег бицикла“. Породица је у шоку, надала се, борила се, молила се за његов живот све до неколико дана. Али, супруга Ђурђа захваљује се свима који су се трудили да спасу његов живот.
Нема осуде. Кога осудити а можда не погрешити? Правда је спора, али ипак достижна. Мука остаје као сведочење. Мук у Грачаници, мук у малој Приштини од двадесетак душа.
Песникиња, живи у Грачаници